U prvom delu Strategije smo obradili Maloprodaju i Veleprodaju u Srbiji. U drugom delu smo obradili kako da proizvodnja pređe u naše ruke u narednih 30-40 godina.
U ovom trećem delu ćemo obraditi temu patriotizma za domaćim proizvodima i proizvodnjama, od vrtića do samog zaposlenja u firmama i kako se uvek odnositi prema spostvenoj proizvodnji. Šta promeniti da bi ta proizvodnja što više ojačala.
Danas, je situacija takva da svaki građanin Srbije kada kupuje neki proizvod a retki su koji će prvo pogledati ko je proizvođač te robe, odakle je, dali je to prijateljska zemlja ili neka druga zemlja koja nam nije naklonjena ili je to država koja bi nas rado videla da više ne postojimo.
Inače, domaća proizvodnja kod nas nije na ceni, mnogo se priča o raznim brenodvima pa se i ljudske cene vežu za brendove a ima i skromnog sveta koji će uvek kupiti domaći proizvod.
Došli smo do takve situacije da nam se građani koji su rođeni i odrasli u Srbiji, prilikom obraćanja obraćaju na engleskom jeziku i traže ponude, robu na engleskom jeziku. Na moje insistiranje zašto to rade, dobijam odgovor da je to politika njihove firme. Zar to nije ponižavanje i njega i ove države i potcenjivanje domaćina kao i pokušaj stavljanja pod svoju kontrolu ovog naroda. Tako se narodi stavljaju pod svoju kontrolu.
Prvo što mora da se reformiše u Srbiji je Obrazovni sistem, to nam je najveća rak rana.
Prvo se mora krenuti od vrtića, gde bi sva deca od malih nogu bila ista, isto oblačenje, ista hrana, isto vaspitanje, od vrtića se deca moraju učiti da kupuju domaće proizvode, da poštuju svakog proizvođača, da cene svoju istoriju, da cene svoju porodicu, da deca mogu da idu na dečije odmore samo i iskljucivo u Srbiji da obilaze istoriska mesta, letovališta, manastire, sela i gradove.
Kada deca krenu u Osnovnu školu sva deca moraju da imaju i u školu nose iste uniforme da nebi bilo nikave razlike među njima da deca jedni drugima u tim godinama ne stvaraju komplekse. Uniforme im obezbeđuju škole i sve mnoraju da budu iste. Tu se već deca, ozbiljnije treba da vaspitavaju o potrebi kupovine domaćih proizvoda i razvijanju domaće proizvodnje jer proizvodnja je jedino merilo snage jedne države. Tu se već deca moraju obučavati o tome šta je to država, šta je to budžet, šta je to vojska, policija, poreska uprava, carina, kako se i na koji način puni budžet i kako se i na koji način prazni budžet, ko su korisnici tog budžeta i njihova funkcija u društvu i vrlo bitno da se deca uče da se ne sme država zaduživati, zaduživanje države danas, je sutra propast za tu državu. Stalno isticati primere država koje se nisu zaduživale a postale su tehnički i tehnološki najnaprednije države a to je recimo danas Kina, u prošlosti do osamdesetih godina to su bile SAD koje su danas samo kostur od tadašnje države ali je problem kod njih što u svom arsenalu imaju nuklearno oružje što za čovečanstvo predstavlja ogroman problem. Danas se SAD ponašaju kao pijanac sa nuklearnim oružjem o ramenu i prstom na obaraču.
Srednješkolsko obrazovanje danas nije obavezno a trebalo bi da bude. Tu se deca takodjer moraju ponašati ozbiljno isto tako sva deca u školskim unifromama i već detaljnije da se upoznaju sa domaćom proizvodnjom i domačim proizvodima koliko je bitno u zivotu kupovati domaće proizvode i razvijati domaću proizvodnju, jačati inovacije i kod dece u srednjim školama je potrebno razvijati potrebu za inovacijama. Posebna pažnja treba da se obrati kod dece koja uče srednje škole gde treba da steknu znanje o trgovini, turizmu i raznim uslugama koliko tu ulogu igra i domaći proizvod i domaća proizvodnja te koliko oni sami mogu doprineti tom.
Domaća proizvodnja i domaći proizvod se ne dobija preko noći, proizvodnjom ne mogu da se bave investitori, proizvodnjom se bave samo ljudi koji proizvodnju vole a to može u svakom društvu da bude jako mali broj ljudi.
Kada se za nekoga kaže da je proizvođač društvo treba da ustane u znak poštovanja prema gospodinu proizvođaču.
Za dobijanje dobrog i kvalitetnog proizvoda je potrebno i vreme, novac i tržište. Zašto se danas zapadne zemlje bore protiv protekcionizma kako oni kažu. Pa iz prostog razloga da bi se prodavali baš njihovi proizvodi jer su oni lepše upakovani ali ako se pojavi bolji, lepši ili jeftiniji proizvod oni pribegavaju odmah sankcijama ka tim proizvodima ili tim proizvođačima ili sankcijama ka tim državama, da su to proizvodi sa damping cenama, otrovni za okolinu i sl…
Seća li se ko danas nekadašnjih novinara kao i visokoobrazovnih kadrova koji su prosto urlali na TV da je srpska tehnologija zaostala da mi nemamo tržišnu ekonomiju i slične gluposti. Kada je došlo do rapada srpske ekonomije posle 2.000 godine nisu baš sva osnovna sredstva za rad otišla u železaru Smederevo, mnoga su preko otpada ili u direktnim pogodbama otišla u druge zemlje u druge fabrike i dan danas tamo rade. Tamo rade a ovde nisu mogle.
Obrazovanje na višim školama i fakultetima ekonomskog smera. E, ovde je najveći problem. Tu se oglavnom ne stiče znanje, tu se stiče diploma. O patrotitizmu ka domaćoj proizvodnji i domaćim proizvodima mišljenja sam da nema jedne rečenice. Molim Vas da ako ima jedna rečenica da me ispravite, tako što ćete mi poslati tu rečenicu ili taj tekst.
Pre neki dan mi je bila potrebna metla za dvoriste i otišao sam do jedne strane renomirane maoprodaje pošto je tog momenta jedino ona radila da je ne reklamiram da potražim takvu metlu, obično koliko znam ta metla se pravi od brezinih grana i nadao sam se da ću je brzo naći. U toj renomiranoj maloprodaji sam našao ali od bambusa uvezena je iz Kine. Koliko ja znam i koliko ja pamtim ja sam te metle kupovao od domaćih proizvođača i bile su i bolje i jeftinije, ovu bambusovu sam morao skraćivati da bi nešto uopšte mogao pomesti od opalog lišća. Brezina metla je oštrija i bolje mete. Sada kada razmislim tu metlu je prvo neko morao i da poruci a to je svakako bio neko ko je završio ili višu poslovnu školu ili ekonomski fakultet u Srbiji i njemu ne valja domaća brezina metla nego mora da bude baš od bambusa. Da je nekada u svom životu pomeo jednom i drugom metlom video bi šta valja a šta nije dobro. Ista situacija je i sa držalicama za lopate, krampove, sekire i sl… Gotovo sve su iz uvoza, u Srbiji ne postoji nijedna fabrika ni radionica koja bi mogla proizvoditi te držalje, dali je moguće da mi u Srbiji ne znamo naprviti ni jednu držalju. Ili oni koji rade na nabavkama tih držalja nisu nikada čuli za postojanje takve firme ili radionice. Dali je to drvo možda magično pa alat sam radi ili je to rasipništvo domaćih kadrova koji prosto ne žele da pomognu ni domaću proizvodnju jer to nije fensi, nije svetski. Dali su ti kadrovi postali svetski ljudi, pa nisu oni su i dalje ostali Srbi i za stranaca oni su samo potrošna roba i ništa više, jedno sredstvo za njihovu zaradu.
Potrebno je uvesti poseban predmet na višim školama i fakultetima ekonomskog smera o potrebi razvoja domaće proizvodnje i domaćeg proizvoda.
Ovo je sada ne znam koji put gde pišem i govorim o potrebi osnivanja Trgovačke Akademije da bismo školovali ljude koji će da rade za budućnost u komercijanom sektoru i trgovini u Srbiji i svetu i koji će radeći u sadašnjosti u stvari graditi budućnost Srbije. U svetu extraprofit uzimaju samo oni koji grade budućnost, oni koje je čekaju za njih ta budućnost baš i nije toliko povoljna. Oni uglavnom plaćaju taj extraprofit.
Kada shvatimo da mi u Srbiji treba da kupujemo naše srpske proizvode onda ćemo početi rešavati svoje ekonomske probleme i onda će nam se prvo izjednačiti uvoz i izvoz a potom će nam izvoz biti veći od uvoza. Tek tada će za nas da bude budućnosti.
Kako danas pokrenuti proizvodnju to je ključno pitanje. Nemanje odgovarajućih kadrova se rešava kvalitetnim školovanjem. Danas je problem i odabir proizvodnje a država u tome neće da pomogne, kako doći do finansiranja te potencijalne proizvodnje.
Pisao sam o tome i Predsedniku Srbije, PKS neće ni za živu glavu da da informacije u obliku .pdf fajla šta je to što se u Srbiju godišnje uvozi i u kojim kolicinama. A u PKS sve sedi gospoda sa kravatama za koje bi čovek u samom startu rekao da oni nešto i znaju a recimo to ne znaju, ali tu informaciju ni za živu glavu neće da daju. Inače, još daleke 1987 godine sam radio kao komercijalista i moja firma je od PKJ dobijala 3 knjige šta je to što se uvezlo u Jugoslaviju u prethodnoj godini pa ako ima zaniteresovanih da razmisle o proizvodnji i zameni uvoza. Pisaću o ovome svaki put sve dok svaka firma u Srbiji je dobije godišnje jedan .pdf fajl iz oblasti kojom se bave sve dok se neko pametan ne zaposli u PKS i donese takvu odluku. Inače pismeno sam obevastio PKS da neću da plaćam članarinu dok ne dobijem taj .pdf fajl. Ili me tužite pa ćemo na Sud pa šta Sud odluči ili mi pošaljite taj fajl pa ću da platim članarinu. Eto, ja ne tražim mnogo. Ili bi možda trebalo sve firme u Srbiji da odbiju da plaćaju članarinu dok ne dobiju taj prokleti .pdf fajl.
Uzmimo za primer šta je najveći srpski resurs danas u Srbiji. To je svakako poljoprivreda, voćarstvo se u tome posebno ističe a ono je prosto deklasirano u odnosu na 1990 godinu kada je recimo samo PKB “Vočarske plantaže” imala oko 3.700 hektara pod voćem a o drugim sistemima kao što su “Takovo” Gornji Milanovac ili “Porečje” Vučje il i”Srbijanka” Valjevo ili Vino “Župa” da i ne govorim a takvih sistema ima još da kažem da se ni pobrojati ne mogu. To su bili nosioci privrede u Srbiji. Mnoge druge firme i pojedinci su radile za njih. Dali se danas mogu obnoviti. Mogu i to lako samo ako ima volje u društvu i državi i dovoljno pameti da taj posao preuzmu da rade pametni operativci, ne partiski kadrovi nego pametni operativci. Rešavati jedan po jedan problem i došli bismo do konačnog rešenja a to je veliki izvoz, veliki broj zaposlenih ljudi.
Inače kvalitet voća iz Srbije je 30% bolji od voća iz drugih zemalja. Ako je tako zašto nije na rafovima meloprodajnoh obejkata po Evropi i svetu, njemu pripada centralno mesto na rafovima.
Prvi problem bi bio obrazovan stručan kadar u oblasti voćarstva i za to treba zadužiti Poljoprivredne fakultete i Institute. Drugi daleko veći problem je obrazovanje komercijalnog kadra za takvu robu i takvu prodaju ne samo u EU nego celom svetu. Treći problem koji se pojavljuje su finasije za ovakav projekat. Finansije i nisu toliki problem jer NBS treba da naštama para koliko je potrebno za ovaj projekat i daje ih direktno proizvođačima bez posrednika sa veoma malom kamatom za realizaciju po fazama. Kada dodje do roda voća i prodaje tog voća proizvođači vraćaju te kredite NBS i tako se krug finansiranja zatvara. Kad se krediti vrate stanje na računu NBS je na nuli a nama ostaju voćnjaci. Dali je ovo izvodljivo danas, jeste ali po međunarodnim Ugovorima nije, jer u SSP smo sa EU potpisali nešto drugo a to je da mi ne smemo da štampamo novac nego samo da ga pozajmljujemo od njih i onda od njihovih naštampanih para mi vraćamo taj dug realnom robom. Zar to nije glupo i kolonijalno. Jeste, ako jeste što se mi toga onda pridržavamo, štampaju oni pare, štampaćemo i mi, oni štampaju za potrošnju mi ćemo za proizvodnju.
Sve se može kada se hoće a kada se neće onda za to služe izgovori.
Mi danas imamo jedan ogroman problem u uvozu roba a to je Atest te robe. Imao sam slučaj kada sam kupio robu iz uvoza, tražio sam Atest i dobio Atest ali u tom Atestu za 40% se nije znalo šta je to u toj robi i tražio sam od posrednika da mi objasni i on je tražio objašnjenje od dobavljača i dobio odgovor da oni nsu obavezni da daju kompletan Atest jer to naša država ne zahteva. Prvi put sam to tada čuo. Postoje države koje Zakonom zahtevaju da Atest koji prati robu mora da odgovara stvarnosti robe ili ako Atest nije kompletan, sadrži nešto van Atesta tada se roba sa granice vraća dobavljaču, ne može da uđe u zemlju. Srbija kako kažu nije donela takav Zakon pa bi zamolio da se takav Zakon donese gde se izričito zahteva da Atest u svakom pogledu i procentu mora da odgovara robi ili se roba automatski vraća sa carine dobavljaču. Ovakav Zakon bi značajno smanjio ulazak raznih vrsta otrova u Srbiju jer da se ne zavaravamo stranci sasvim sigurno se ekološki rešavaju tih opasnih materija slanjem u druge zemlje kroz druge robe a to nigde u Atestu ne prikazuju.
S poštovanjem!
Arnaut Mile
Autor Predloga Ekonomskog Programa
www.ekonomski-program.rs
www.arnaut.rs