Blog

Ovom problematikom se do sada čini mi se niko nije bavio a bilo je i potrebno i neophodno.

Danas, naša privreda stoji daleko bolje nego što je bila 2000 godine ili što je bila 2012 godine. Došle su strane investicije, radi se infrastruktura, ugled Srbije je značajno porastao u odnosu na navedena vremena. Ne može niko da ospori da kuda god prođemo da se ne grade nove firme, nova stambena gradilišta, da nema kranova na gradilištima, automobila ima daleko više nego što ih je bilo 2000 godine ili 2012 godine. Gužve su po gradovima, gužve su na putevima, nema parking mesta i to niko ne može da ospori. Plate su daleko veće nego što su bile 2000 godine ili 2012 godine. Nezaposlenost je daleko manja nego što je bila 2000 ili 2012 godine. Činjenica je da mnogi idu godišnje odmore jedan ili dva puta.

Činjenica je i da je kreditna zaduženost zemlje daleko veća nego što je bila 2000 ili 2012 godine.

Sve ovo deluje lepo dok traje, a rezervna varijanta ukoliko nešto krene loše za nas ne postoji. O tom rezervnom planu niko ne razmišlja niti govori. Možda se meni tako čini.

Šta će se desiti recimo ukoliko Srbiji budu iz bilo kog razloga zavedene opet sankcije. Vođenje trgovinskih ratova ili kasnije sankcija Srbiji samo u prošlom veku je bilo 8 puta, i to:

1. „Svinjski rat“ sa Austro-Ugarskom (1906–1911)
2. sa Rumunijom (1920-te),
3. sa Italijom (1925–1928),
4. sa Mađarskom (1926–1927),
5. manji sporovi sa Grčkom i Turskom (1930-te),
6. sa Nemačkom (1931–1934), sve do tada su se to zvali trgovinski ratovi,
7. u sastavu Jugoslavije smo imali dva puta sankcije i to 1948-1953 od stane Istočnog bloka
8. i sankcijama 1992-2000 godine od strane zapadnog bloka.

U jednom veku imati praktično 8 puta trgovinske ratove i sankcije je ipak previše i na našu žalost nikada niko nije pravio rezervne planove za ”šta ako se desi pa nam zavedu opet sankcije”. Do osnivanja 1948 god. UN, današnje sankcije su se zvale trgovinski ratovi.

Samo u prošlom veku smo imali prividan ekonomski mir od 1953-1992 godine. Tih 39 godina smo mogli normalno da se razvijamo koliko je tadašnji sistem dozvoljavao. Praktično za 61 godinu smo imali 8 trgovinskih ratova ili sankcija. 29 godina je Srbija bila ili u trgovinskom ratu ili u sankcijama. Sve trgovinske ratove i sankcije nismo nametali mi nego su nametali nama. Danas, kada bi nam se desile sankcije bi jako loše prošli od samog zaposlenja naroda, kredita za automobile i nekretnine itd…

Dražava Srbija po podacima NBS ima dug od preko 28 milijadi evra, ako sam dobro razumeo a stanovništvo i privreda duguju još oko 21 milijardu evra. Šta će biti sa tim, povrat ili zaplena.  Nastao bi haos, narod bez posla, nema plata, kriminal i crna berza bi veoma brzo procvetali, Obrazovni sistem kao ključna i najvažnija grana svakog naroda bi zbog ljudske i profesionane  nezrelosti profesora i rukovodstva univerziteta, bez odgovornosti, neshvatanja vremena u kom živimo bukvalno bi se raspao i nestao. Velika nestašica materijalnih dobara gde bi nam i glad možda pokucala na vrata. Pošto goriva ne bismo imali a volova i krava nemamo ostalo bi nam samo da sami vučemo plugove i ostalu poljoprivrednu mehanizaciju bukvalno na sopstevim leđima.  

Mi gotovo ništa nismo radili na rezervnim varijantama pogonskog goriva poput biodizela i elektro pogona a i pitanje je koliko bi imali i električne energije. O ovome danas niko i ne razmišlja. A sankcije su danas oruđe moćnih koje oni obilato koriste i bez ikakvog ustezanja. Sankcije iz devedesetih godina u trajanju od 8,5 godina su nas vratile unazad za jedno 80 godina. Ne samo da smo ostali bez tržišta nego ono što je najgore ostali smo bez znanja. Razorile su nam obrazovni sistem tako da smo umesto profesora profesionalaca dobili profesore politikante sa veoma plitkim znanjem.

Napominjem, da naš dug od preko 28 milijadri evra je gotovo nebitan u odnosu na dugove država u okruženju posebno na zapadu gde se duguje na desetine hiljada milijardi evra.

Danas, iole ozbiljnija proizvodnja u Srbiji  je u rukama stranaca što će reći da je to tuđ kapital koji samo radi u Srbiji, da njegova roba nosi naziv “Made in Serbia“ ali to nije srpski kapital i uvek može da ode iz Srbije a nama ostavi šipak.

Svi veći trgovinski lanci maloprodaje od Deleze, Lidl, Idea, Roda, Yisk, Uniexport, Vero, DM, Aman itd… su vlasnici stranaci i sav kapital stečen kod nas vlasnici odnose u svoje zemlje i nama ostaje porez na plate i dobit preduzeća i ništa više. Sve veće kompanije koje se bave veleprodajom su u rukama stranaca, očigledno je da mi Srbi ne znamo ni proizvoditi ni trgovati. Mi Srbi namamo veći ozbiljniji trgovinski lanac koji je zastupljen u svim mestima u Srbiji. Što se cena tiče tu su svi gotovo identični, razlike nisu baš ozbiljne, izuzev Cash&Cary ali ta firma nije rasprostrnjena po celoj Srbiji.

Poljoprivreda nam je u očajnom stanju u odnosu na mogućnosti i kojoj se nikada nije dao nikakav značaj još od drugog svetskog rata. Prvo se ograničavala maksimumom i služila potrebama za hranom državi koliko treba narodu i nešto malo za izvoz. Sa tom politikom se nastavilo i dalje posle 2000 godine. Napominjem da je Srbija veličine Holandije, Holandija godišnji izvoz ima makar kako sam od medija doznao preko 128 milijardi Evra izvoza dok Srbija ima nešto preko 5 milijardi evra. Razlika u korist Holnadije je 26 puta. Srbija ima bolju i povoljniju klimu, Srbija ima daleko bolji kvalitet zemlje, Srbija potencijalno ima i niže troškove ali Srbija ne koristi mozak to je problem, Srbija nema i neće da ima navodnjavanje iako ima sve uslove, Srbija neće da kopa bunare da bi imala vodu na svakom mestu u količinama koje su nam potrebne. Za Srbe poljoprivreda je nešto bljak, to nije moje mišljenje to je činjenica i ništa se ne čini u suprotnom pravcu da mi imamo od poljoprivrede 150 milijardi evra. Nije naše tržište samo EU, naše tržište mora da bude ceo svet. Para ima na svim krajevima sveta a ima i mnogo gladnog naroda.

PKB je nekada pre 1990 godine bio evropski poljoprivredni kombinat broj jedan, imao je ako raspolažem tačnim podacima oko 40 hiljada krava što je danas u Kini kao najvećem proizvođaču u svetu pojam i čemu Kina teži da takvih kombinata ima što više. A mi smo to imali pre 40 godina. PKB “Voćarske plantaže“ ne postoje a imali su najkvalitetnije voće i sokove u Evropi. Inače voće iz Srbije je 30% kvalitetnije od sveg voća u Evropi. Ako je tako zašto nije na Evropskim i svetskim rafovima. Ako uzmemo u obzir kvalitet voća, kvalitet zemljišta, klimu i to uporedimo sa Italijom onda ispada da je vrednost ove firme oko 4,2 milijardi evra iako je u stečaju poredeći je sa cenom jednog hektara voćnjaka u Italiji. Inače, kod nas je procena da ta firma u ovom stanju vredi oko 25 miliona evra. Možda sam ja glup pa ne znam a mozda je onaj koji je radio tu procenu ne zna ništa. Inače hektar voćnjaka na severu Italije košta između 1 do 1,5 miliona evra ako ga naslednik želi prodati. Tamo se voćnjaci ne prodaju oni se nasleđuju.

Gde je danas “Porečje“ Vučje, suze su mi išle kada sam listao njihovu knjigu kako i sa kojim entuzijazmom je taj narod radio i zasadjivao brdovit kraj sa voćem samo da bi stvarali i imali. Jesmo li toliko nesposbni danas ili se neko toliko trudi dan nas napravi nesposbnim.

Dali je poljoprivreda danas bolja nego što je bila 2000 ili 2012 godine. Jeste. Dali je na mestu koje joj pripada po kvalitetu zemljišta i klime. Nije ni približno. Najmanje 26 puta je na gorem mestu nego što joj pripada po božijem daru.

Srpski poslovni mentalitet mora da se promeni za 360 stepeni. Od 2005 godine se aktivno zalažem za osnivanje trgovačke akademije gde bi se stvarali komercijalni kadrovi čije tržište bi bio ceo svet, ali očigledno nemam razumevanje a možda i ja nisam u pravu. Ekonomski fakulteti, Više poslovne škole nisu u stanju da školuju ovakve kadrove gde su predavači profesori koji jednog jedinog dana nemaju iskustva u komercijanim poslovima, imaju samo teoriju ali nemaju praksu, kako pristupiti kupcima, kako dobiti posao. Kada bi se osnovala trgovačka akademija onda oni nebi imali posla i tu je strah za posao i da se ne vidi koliko oni u stvari ne znaju. Jedno je teorija a drugo je praksa i učenje od najboljih. Predavači na trgovačkoj akademiji moraju biti i bili bi vlasnici i direktori najačih kompanija u svetu, najboljih današnjih teoretičara u oblasti ekonomije, bivši predsednici država, ambasadori, trgovaca koji su obišli svet i svi oni koji mogu da pomognu da dođemo do što više znanja.

Građevinarstvo nam je u velikom padu, nema više domaćih ozbiljnih kompanija koje rade velike radove po inostranstvu. Nekada je postojao PIM “Ivan Milutinović“, “Energoprojekt“, “Komgrap“, GP “Rad“, “Hidrogradnja“, “Mostogradnja“, “Ratko Mitrović“ itd… koji su prosto harali svetom u građevinarstvu. Stotine hiljada ljudi je gradilo po inostranstvu. Energoprojekt je nekada spadao među 13 najvećih građevinskih komapnija u svetu. A gde su sve ove kompanije danas. Sve propale ili gotovo propale. Ne vide se više, ostala su samo sećanja na njih.

Hemiska industrija nam je također u velikom padu jer mi nemamo nijednu hemisku firmu poput recimo “Župa“ Kruševac, “Grmeč“ Zemun itd… koji su zapošljavali hiljade ljudi a njihovi prometi su bili izraženi u desetinama pa i stotinama miliona dolara.

Mašinska industrija nam je također u padu, sve naše industrije su manufakturne proizvodnje prema zapadnim ili kineskim proizvodnim pogonima, obične šupe. Uporedimo recimo današnje firme sa firmama iz 1990 godine, koliko su ondašnje firme bile veće od današnjih i po broju zaposlenih i po prometu. Zašto Srbija nema danas proizvodnju poljoprivrednih mašina poput traktora i kombajna kao i proizvodnju putničkih i teretnih automobila. Ako nemamo znanje sami, možemo da dovedemo zainteresovane a zainteresovanih ima na svim kontinentima a mi smo te poizvodnje već radili. Po bogu i zdravoj logici stvari nije da se te proizvodnje gase nego da se proširuju zato što svet raste, stanovništvo sveta se značajno povećalo, potrebe su veće.

Elektronska industrija, mi smo nekada bili u vrhu u elektronskoj industriji u svetu i grad Niš je bio centar a danas je od centra elektronike ostalo samo ime i ništa više. Pa bivša Jugoslavija je prva proizvela kompjuter sa štampanom pločom koji su koristile službe bezbednosti ali nisu dali ili nisu znali dalje da se taj posao komercijalizuje i taj posao su dali ABM koji je stvorio imperiju. Pa prvi stereo uređaj je napravljen u “Elektronska industrija“ Niš. A pare su na tom poslu uzeli Amerikanci i Japanci. Pa firma “Ivo Lola Ribar“ iz Železnika je poizvodio robote koje mi danas samo gledamo na TV.

Tekstilna industrija danas gotovo ne postoji ili je beznačajna u odnosu na 1990 godinu. Nekadašnji “Yumko“ je bio među dvadeset najvećih tekstilnih kombinata u svetu. 1992 godine je došao do tehnologije proizvodnje tekstila koji ne gori i odličan je za vatrogasna odela kao i odela za ljude koji su radili sa zapaljivim materijama. Koliko vatrogasaca ima u svetu. Posle 2000-te ta proizvodnja nikada nije nastavljena a “Yumko“ je otišao gotovo u stečaj. 2003 godine u svetu su bile samo dve fabrike koje su se bavile tom proizvodnjom. Zašto ta proizvodnja nije obnovljena. Zašto mi ne proizvodimo i prodajemo svetu vatrootporna odela.

Farmaceutska industrija je otišla u bescenje. recimo “Zdravlje” Leskovac je prodat za manje od 14 miliona evra, “Galenika” Zemun za 16 miliona evra sa obavezom isplate duga od 25 miliona evra, “Hemofarm” Vršac je prodat za 475 miliona evra. Poređenja radi “Pliva” Zagreb je prodata 2003 godine za 2.7 milijardi evra. Dali je moguće da je “Pliva” Zagreb vredela više od naše tadašnje farmaceutske industrije 5.08 puta. Ili je veliko i ogrmono neznanje ili je velika i ogromna korupcija.

Srbija ima bezvizni režim sa gotovo 80% čovečanstva na zemaljskoj kugli ali Srbija nema ljude koji razmišljaju i grade turizam. Zašto Srbija nema najviše novca od turizma godišnje nego je to neka sića, ko stoji na tom putu, ima li ikakve šanse da se ti ljudi sklone ili pomere. Ako ne znamo daj da dovedemo nekoga ko zna, bitno je da od turizma dobijemo makar 100 milijardi evra. To treba da bude naš cilj. Ova sića od par milijardi je pre sramota pred bogom nego dobit. Koja država u svetu postoji a da u nju bez vize može da dođe 80% čovečanstva sveta. Postoji li takva zemlje u svetu sem Srbije. Ne postoji.

Ne treba zaboraviti da je Srbija 1990 godine imala BDP od 30 milijardi dolara a u BDP se ubrajala samo proizvodnja. U današnji BDP se ubraja sve i svašta. Mi ni danas u proizvodnji ne možemo da dostigneno taj BDP koji smo imali 1990 godine. I ono što je jako bitno sva osnovna sredstva za rad su tada bila u srpskim rukama i u srpskom vlasništvu, što danas nije slučaj.

Dali ja napadam što je Srbija dala takve i tolike povlastice strancima. Ne, ne napadam. Iz prostog razloga jer da im nismo dali mi danas nebi imali gotovo ništa i najveća dobit tu nam je što se naš narod obučava raditi i primiče se naprednijim tehnologijama. Da nije tih stranaca mi to nikada nebi znali jer nemamo od koga da to ni da naučimo a sami očigledno nećemo ili nismo dovoljno pametni.

Uzmimo za primer jednog našeg radnika na radu u stranoj firmi i u našoj firmi. U stranoj firmi gotovo savršeno radi dok u našoj firmi uvek ima primedbe i neće da radi kako bog zapoveda nego sve radi na svoju ruku. Uzmimo primer jednog maloprodajnog trgovca u prodavnici gde je vlasnik Srbin i gde je vlasnik stranac. Već sa vrata možete da vidite ko je vlasnik. Neznanje je karakteristika radnika koji radi u radnji gde je Srbin vlasnik dok tamo gde su vlasnici stranci ima više znanja. Stranac obučava svog radnika dok je Srbina baš briga. Jeste tužno ali je istinito.

Na šta se Srbija danas oslanja. Uglavnom na IT sektor jer on donosi kako kažu najviše novca. Prateći kretanje razvoja Veštačke inteligencije vidim jasno da će taj sektor privrede značajno opasti jer dolazi moment kada će Veštačka inteligencija moći sama da programira zadati softver. I šta ćemo onda. Iskreno, dugoročno mi ne razmišljamo, sve naše razmišljanje je kratkog daha od danas do sutra što je specifično za surovi kapitalizam.

Svaka država ima dva resursa a to su ljudski i sirovinski resursi. Ako države imaju sirovinske resurse a nemaju ljudske resurse teško njoj, zlo joj se piše, otimača i prevaranata ima na sve strane samo negde nešto da nađu pa su nas tako našli i za litijum.

Moje je lično mišljenje da iza ptotesta oko litijuma stoji upravo Rio Tinto. Posle izjave Predsednika Vučića o obavezi gradnje fabrike za preradu litijuma, obavezi gradnje fabrike baterija i fabrike elektro automobila u Srbiji i uvođenja “rudne rente“ od 5%, koje ih je prethodna DS vlast oslobodila i dali im pravo na besplatan iskop rude Litijuma.

Samo zbog ove Odluke o ukidanju “rudne rente” na iskop rude Litijuma bi trebalo trajno ukinuti pravo postojanja DS a svim njihovim članovima Glavnog odbora, zabraniti bilo kakvo učešće u političkom životu Srbije, čak im i ukinuti pravo na izlazak na izbore.

Od protesta jedini koji je mogao da vidi korist je Rio Tinto i Centar odlučivanja jer fabrika za preradu Litijuma kao i fabrika baterija i elektromobila bi Srbiju svrstali u tehnološki visokorazvijene države sveta. A to su oni namenili zapadu a ne Srbiji.

Ovde namerno neću da govorim o ekološkim posledicama jer to ne poznajem i glupo je mešati se u ono što ne poznajem a postoje i ljudi u Srbiji koji to bolje od mene poznaju pa neka oni govore i odlučuju. U svakom slučaju gde ima rudarstva tu strada i ekologija. Nije to samo kod nas tako, tako je u celom svetu. Ipak ekologija mora da odluči što se tiče Litijuma.

Inače, izjava profesora čimi mi se Mirkovića u Užicu na protestu protiv iskopavanja rude Litijuma da će se “Litujum kopati ali tek pošto Vučić ode” govori sve o moralu naših brižnih “ekologa”. Profesore, sa ovakvim moralom ne zaslužuješ više od četiri razreda osnovne škole. Džaba te ovaj narod školovao. Ti si promašena investicija.

Ko zaista ne poznaje šta je kapitalizam ne zna ni o čemu ja ovde pišem. Kapitalizam je samo pohlepa “sve meni“ i ništa više, nema tu nikakve humanosti, nema tu nikakvog poštenja i pravde ničega sem pohlepe. Uzmi ili otmi. Danas, litijum više niko i ne pominje. Gde su silni ekolozi, što ućutaše. Ako u ovom svetskom ratu pobedi zapad oni će prosto ušetati u Srbiju ako im bude potrebno pobiće celo stanovništvo zapadne Srbije i krenuti u iskopavanje Litijuma i neće dati dinara “rudne rente“ a usput će naterati ove naše brižne “ekologe” da im skandiraju i da ih podržavaju.

Pa naši “brižni ekolozi” jednu jedinu reč ne progovoriše o Vučićevoj izjavi o potrebi gradnje Atomske centrale a toliko dreke napraviše oko litijuma. Ako se kojim slučajem bilo šta desi sa Atomskom centralom gde ćemo se mi Srbi preseliti i ko će nas primiti. A toliko ima mogućnosti u Srbiji za proizvodnju električne energije, toliko krovova, toliko planina i toliko reka i toliko vetra. Kada taj potencijal iskoristimo onda ćemo da razmišljamo o atomskoj centrali.

Ja bi danas da bude Referendum da “rudna renta“ poraste sa 5 na 30%. U svetu “rudna renta“ ide od 7-10%. Što da mi dajemo upola jeftinije. Posebno posle ovih protesta, cena treba da skače i to najmnje 6 puta. Ta ponuda od 30% treba da bude samo jednom inače ako ne prihvate treba da idemo na 50%.

Kako danas dalje to niko u Srbiji ne zna i ne vodi računa o tome niti bilo ko o tome razmišlja.

U našim rukama više ništa nije ni proizvodnja ni trgovina ni bankarstvo a mi ako hoćemo nešto sa nečim da upravljamo da se tu mi nešto pitamo onda moramo da počnemo koristiti mozak i napraviti strategiju kako to i da ostvarimo u budućnosti.

Kako vratiti proizvodnju, trgovinu i bankarstvo u naše srpske ruke. Kako pokrenuti naš glavni resurs poljoprivredu jer nikako ne smemo smetnuti sa uma da svaki čovek tri puta dnevno jede.

Kako zaustaviti propadanje sela i kako vratiti stanovništvo na sela. Niko se neće vratiti dobrovoljno niti iz patriotskih razloga. Ako dođe do povratka na selo doći će isključivo iz ekonomskih razloga.

Inače, ako se mi Srbi ne vratimo na naša sela tamo će se naseliti neko drugi. Bog neće dozvoliti pustu zemlju. Bog je čoveka stvorio da stvara a ne da filozofira u prazno.

Ja ću ponuditi neko Rešenje a Vi prosudite dali je to moguće i ostvarivo.

Najbolji, najveći i najznačajni srpski resurs je poljoprivreda. I od nje treba krenuti.

Da bi se ojačalo selo i da bi došlo do povratka na selo prvo je potrebno veoma ozbiljno pristupiti tom problemu.

Recimo, već sledeće godine je potrebno da budžet za poljoprivredu bude udvostručen sa današnjih 5% na 10% za sledeću godinu a za godinu kasnije na 15% i tako da dođemo do budžeta od 30% za poljoprivredu. Veliki novac će pokrenuti i velika ulaganja i razvoj sela. Sav novac mora da bude uložen samo i isključivo u selo.

Osnova razvoja poljoprivredne proizvodnje je Poljoprivredna zadruga.

Sadašnji ministar za selo ide po Srbiji i propagira osnivanje zadruga ali ništa sem propagande ne radi. Do sada je napravio ako se ne varam 500 propagandnih Poljoprivrednih zadruga. Recimo, u Sirigojnu sam razgovarao sa seljacma koji su mi rekli da je bio tamo, držao govor, svaki seljak je dao po 3,500 dinara i na tome se sve završilo. Postoje dve vrste poljoprivrednog zadrugarstva a to su: stvarno zadrugarstvo koje ne postoji i propagandno zadrugarstvo koje je u medijima i služi sluđivanju i demoralisanju malih poljoprivrednih proizvođača. Demoralisanje u cilju potčinjavanja nakupcima i tvrdnjom da se ništa uraditi ne može.

Problem poljoprivrednih poizvođaca na selu je otkup njihovih proizvoda a tu je svesredno Vlada Srbije pomogla pojedincima da naprave hladnjače i otkupne kapacitete, vlast i ljudi iz vlasti su subvencionisali te ljude (izjava Ane Brnabić pa pre još par godina) a koji se ničim ne obavezuju niti povezuju sa poljoprivrednim proizvođačima sem otkupa kada i koliko žele i po kojim cenama otkupa žele. Poljoprivredni proizvođač nema kud ili daj po uslovima koje nude otkupljivači ili baci, nema treće kombinacije. Dražava mora da daje veoma, veoma povoljne kredite za gradnju hladnjača i ostalih otkupnih i skladišnih kapaciteta poljoprivrednim zadrugama a vlasnici poljoprivrednih zadruga su u stvari kooperanti te zadruge i oni predaju proizvode na skladištenje i dalju obradu i daju toj zadruzi odgovarajući procenat i na kraju godine se vrši obračun troškova te zadruge i onda se vidi koliko se novca od tog procenta nalazi u kasi, koliki su ukupni troškovi, koliko plate i ako je u plusu, taj ostvareni višak se deli kooperanitima shodno doprinosu a ako je u minusu onda se od naredne godine uzima veći procenat.

Taj obračun treba da radi ozbiljna knjigovodstvena agencija gde vlasnik te agencije odgovara ne samo imovinom agencije nego i svom svojom ličnom imovinom kao i kaznom zatvora od minimum 30 godina ukoliko bilo šta slaže u obračunu. Kooperaniti maju pravo i da traže i reviziju obračuna i tu reviziju treba da rade revizori jer oni ipak najbolje znaju propise.

Danas su problem cene mesa, od žive vage do konačne cene u maloprodaji. Zar ne može recimo 20 ili više zadruga da osnuje svoju klanicu i od države po razumnim cenama dobije svoje maloprodajne objekte i tako značajno smanje cene mesa i mesnih prerađevina. Može, ako se hoće, ali ako se neće biće milijarda razloga zašto neće i zašto ne može. Ja nemam želudac da slušam ta opravdanja. Bog je stvorio čoveka da radi i stvara a ne da rastače stvoreno. Svako ko kaže da ne može treba ga odmah udaljiti i ne dati mu da truje prostor svojim neznanjem i dokazivanjem da nešto ne može.

Sada recimo 5 ili 10 klanica može da osnuje svoju preradjivački industriju mesnih proizvoda koji bi se u početku prodavali i u maloprodajnim objektima klanične industrije.

U godišnji obračun poslovanja Poljoprivredne Zadruge ulaze i prihodi od klanice i maloprodajnih objekata kao i svih daljih preduzeća u čijem osnivanju je učestvovala ta Poljoprivredna Zadruga pa delom i ukupnom učešću poljoprivrednog proizvođača on dobija još i dodatni profit – dividendu. Zaposleni u Poljoprivrednim zadrugama, i svim daljim preduzećima čiji je osnivač Poljoprivredna zadruga je samo zaposleni kao i u svakoj drugoj firmi. Na ovaj način se poljoprivredna proizvodnja štiti od kapitalističkog juriša otimanja i čerupanja. Trebalo bi pogledati kako je rešen problem poljoprivrednih zadruga u Danskoj kao i u Izraelu. Unaprediti još sistem koji je najbolji u svetu i iz njega izvući maksimum. Posao poljoprivredno proizvođača treba da bude proizvodnja i da sve svoje snage samo na to da usmeri. Poljoprivredna zadruga služi za skladištenje i traženje i obezbeđivanje kupaca za proizvode poljoprivrednih proizvođača. Već po samoj sadnji poljoprivrednih proizvoda komercijalista Poljoprivredne zadruge će znati koliki rod će biti i na vreme da traži tržište. Ni direktor, ni bilo koji zaposleni radnik u Poljoprivrednoj zadruzi nisu vlasnici te zadruge nego su samo zaposleni i ništa više kao i u svakoj drugoj firmi.

Organizacija Poljoprivredne Zadruge.

Poljoprivredna zadruga treba da ima: Direktora, tehnologa, knjigovođu, komercijaliste, apotekara, magacinera i osoblje u magacinu. Funkcija direktora je poznata i nebi dalje o njoj i njegovim obavezama, funkcija tehnologa je da obilazi poljoprivredna gazdinstva i prati da nema nekih bolesti i izdaje recepte za korišćenje hemiskih preparata a ti praparati i hemiski poizodi se mogu kupiti samo i isključivo u Poljoprivrednoj zadruzi u njenoj Apoteci i tehnolog je odgovoran za pravilno količinsko korišćenje hemije u poljoprivredi. Nigde, na nijednom drugom mestu u Srbiji se ta hemija ne može nabaviti niti bi bilo ko mogao da se bavi prodajom te hemije. Nekontrolisana upotreba ili zloupotreba te hemije kako se o danas radi dovodi do ozbiljnih probleme u zdravlju i poljoprivrednog roda i naroda. GMO mora trajno da se izbaci iz poljoprivredne poizvodnje, prometa i upotrebe u Srbiji.

Kada se vrši nabavka veštačkog đubriva za poljoprivredu onda celokupnu nabavku za sve poljoprirednike u Srbiji radi Ministarstvo poljoprivrede i potom deli Poljoprivrednim zadrugama po njihovom zahtevu za količinama. Poljoprivredni proizvođač može da plati samo 10% više od nabavne cene koju je pogodilo Ministarstvo poljoprivrede za logistiku i transportne troškove do Poljoprivredne zadruge. Danas, kakva je situacija na tržištu veštačkim đubrivom ima mnogo dobavljača i svako od njih se poprilično ugrađuje u cenu i dok to stigne do samog poljoprivrednog proizvođača ona je i preko 100% skuplja. Stoga se i kaže da su prihodi na poljoprivednoj proizvodnji mali i da je malen profit. Kada se svi ugrade onda nije ni čudo što je tako. Poljoprivreda je garancija da neće biti gladi i sa tim proizvođačima se niko ne sme igrati niti ih ismevati niti im se podsmevati. To je naša osnovna primarna proizvodnja i garancija opstanka.

Cena jednog litra subvecionisanog dizela za poljoprivredne proizvođače ne sme da pređe najnižu cenu u Evropi koja važi za poljoprivredne proizvođače.

Ogroman problem u poljoprivrednoj proizvodnji je navodnjavanje, stalno se o tome priča ali se ništa na terenu ne dešava. Apsolutno ništa. Postoje podzemne vode u više nivoa ispod zemlje do 70 metara, do 350 metara, do 700 metara, do 1.200 metara i na kraju do 5.200 metara. Takvi bunari se kopaju jednom za sva vremena i potrebno je krenuti jednom u ta iskopavanja bunara. Dali će biti promašaja. Biće. Dali će biti iskopanih bunara koji će davati vodu. Biće. Potrebno je samo da država pokrene tu inicijativu i da da pare za kupovinu te opreme u početku za svaki region po jedan komplet i krenuti u rad i iskopavanja. Od priče nema ništa a od iskopavanja bunara može da bude vode što je onda rešenje problema navodnjavanja.

Ogroman problem voćarstva su mrazevi u martu, aprilu i maju. Šteta je nemerljiva a otpilike u 5 godina dva puta bude mraz koji uništi rod. Kao Rešenje ja znam za slamu koja se pali u kritičnim danima i tako udaljava mraz a postoji još načina sasvim sam siguran da se taj mraz otkloni od tih voćnjaka pa da se taj problem reši. Možda bi neko podzemno grejanje voćnjaka bilo rešenje, ne znam ne razumem se baš najbolje. Ima li ko da se u ovo bolje od mene razume pa neka se javi i ponudi rešenje.

U Srbiji da kamen posadis ove godine dogodine ćeš imati dva kamena, takva je zemlja, takva je klima.

Ako bi se prihvatio ovakav koncept doći će i do propadanja poslova nakupcima koji danas guše i ograničavaju poljoprivrednu proizvodnju kroz ucene oko cena i količina za preuzimanje pa neka lepo već danas razmisle i svoje hladnjače na vreme prodaju Poljoprivrednim zadrugama jer kako vreme bude prolazilo gradiće se novi kapaciteti i tako će i i cene njihovih skladišnih kapaciteta padati. A oni mogu da se onda preorijentišu na druge proizvodne delatnosti a ne da im država omogućuje zarade. Za njih je sadašnja opcija najbolja i najpouzdanija zarada ali ni našoj državi ni našim poljoprivrednicima ni našem narodu se to ne isplati. Isplati se samo pojedincima iz vlasti.

Strategija za preuzimanje proizvodnje, trgovine na malo i veliko od stranaca i pretvaranje inostranog u srpski kapital.

Za ostvarenje ove strategije je potrebno pažljivo raditi narednih 30 do 40 godina. Korak po korak.

Prvo treba da se osnuje maloprodajni trgovački lanac srpske proizvodnje. Država treba da da povoljne placeve na kredit na elitnim mestima po gradovima kao i po selima.

Taj trgovački lanac bi radio po sledećem principu. Na prodajnu cenu srpskog proizvođača dodaje se marža od 10% i to je maloprodajna cena. Pošto svaki proizvod na sebi ima barkod čim se provuče na kasi u knjigovodstvu se odmah evidentira da je od tog i tog proizvođača podat i naplaćen taj i taj poizvod i već u roku od 24 sata se vrši i plaćanje tom poizvođaču prodatog proizvoda. Plaćanje se ne vrši po Računu nego po podatom poizvodu. Ovakav način bi značajno pomogao proizođaču jer bi lako pratio prodaju svojih proizvoda i manje bi dolazio u probleme sa rokom trajanja kako je danas. Danas, trgovački lanac po Ugovru traži određenu količinu robe i samo u jednom momentu obavesti proizvođača da u svojim rafovima ima toliko i toliko njegove robe kojoj ističe rok i ide na smanjenje cene da bi se roba nekako prodala. Proizvođaču ne ostaje ništa drugo nego da to samo prihvati. Ovako kako predlazem da se roba plaća po prodaji a ne po Računu proizvođač vidi svoju prodaju i lako može da preusmeri svoju robu ako se negde ne prodaje u objekte gde se brže9 prodaje. Ovako kako je sada proizvođač se lako nađe na “prinudnoj“ Akciji prodaje. Cena koju bi Poljoprivredna zadruga ili drugi prerađivački kapacitet dao Srpskom trgovačkom lancu mora da bude najniža i ne sme se desiti da posle nekom da još nižu cenu jer bi kazna za tako nešto bila veoma rigorozna po njega. Od novčane kazne do izbacivanja iz sopstvenog trgovačkog lanca maloprodaje.

Ovaj trgovački lanac bi doveo do toga da većinu srpskog tržište maloprodaje preuzme upravo on. Kada preuzme većinu srpskog tržišta treba da krene van granica Srbije. Kada krene van granica Srbije on za sobom povlači i srpske proizvode i tako se povećava srpska proizvodnja. Na svakom graničnom prelazu mora da bude po jedan trgovački centar gde bi se prodavala naša roba. Cene moraju da budu niže nego u državi koja je preko puta granice.

Današnja borba vlasti protiv maloprodajnih lanaca oko marži je u suštini propagandni rat koji je unapred izgubljen, vlast kao nešto radi a ovi i dalje monopolski otimaju od naroda jer narod tri puta dnevno mora da jede a narod je najtanji pred kazanom. Ovakvi ratovi su već vođeni i ako se dobro sećam sve i jedan do danas je izgubljen i stoga je i potreban maloprodajni trgovački lanac srpske proizvodnje ili da skratim naziv STL (Srpski trgovački lanac). Vlasnici tog lanca su kooperanti koji snabdevaju taj lanac svojom robom a vlasnici su proizvodnje u Srbiji  koji ograničavaju maržu trgovini na 10% i tako nema skoka cena. Skače potrošnja, automatski skače i proizvodnja. Doći će do momenta kada toliku maržu sadašnji trgovački lanci neće moći da izdrže i koji će svoje objekte ponuditi na prodaju i tek onda ćemo videti pravu konkurenciju. Država u ograničenje cene ne treba da se meša. Konkurencija treba da bude među proizvođačima a ne među trgovcima. Trgovci se uvek dogovaraju.

Države koje imaju ozbiljne proizvodnje i imaju ozbiljne količine proizvoda, nemaju kredite i ne uzimaju kredite oni daju kredite i upravljaju sa budućnosti. Mi moramo biti takva država. Tek tada ćemo se izvući iz kandža ratova na srpskoj teritoriji. Suština cele strategije je u tome da posle 40 godina svi proizvodni, trgovački i bankarski poslovi u Srbiji budu u rukama srpskog kapitala. Tek tada mi možemo da kažemo da smo bogati, suvereni i samostalan narod, sve do tada samo ćutati i raditi.

S poštovanjem!
Arnaut Mile
Autor Predloga Ekonomskog Programa
www.ekonomski-program.rs