Danas se otišlo predaleko u ovoj našoj srpskoj situaciji i krizi. Sve što je zdravo i logično nije u funkciji a sve što razara mentalno zdravlje naroda radi punom parom. Jasno je ko dan da je u pitanju “obojena revolucija“ i da tu nema nikakvog nezadovoljstva naroda, pare su dobijene i posao se odraditi mora, ako se posao ne odradi ode glava onima koji su pare uzeli. I oni biju bitku za svoju glavu i nije im lako.
Ne čujem više ni priče o korupciji kao problemu u našem društvu. Dao sam Rešenje za tu korupciju i gle čuda niko se pojavio nije niti da je podrži Rešenje niti da ospori, Rešenje ima prigovora ali nikakvo drugo konkretno rešenje nije ponuđeno. Zašto. Zato što nikome ne odgovara. Čast pojedincima, ali onim što su trenutno na vlasti a žive od korupcije ne odgovara jer nebi mogli dalje da otimaju pare i državnu imovinu a ovima što se bore da dođu ulicom na vlast ni njima ne odgovara jer onda oni nebi mogli da otimaju u budućnosti ni pare ni državnu imovinu. A cena otimanja u ponuđenom Rešenju je kanap za sopstvenu glavu koji mora sam da iskoristi.
Mnogi Zakoni koji su do sada donošeni su donošeni ispod žita da se ne vidi, recimo Zakoni o rodnoj ravnopravnosti, dali Zakon ili neka uredba ne znam tačno o roditelju 1 i roditelju 2, promena Ustava za Pravosudje i Tužilaštvo koji su otcepili od Srbije a od koje ti delovi vlasti primaju i plate su pod veoma sumljivim okolnostima prošli iako je za taj Referendum izišlo 30% gradjana Srbije a od tih 30%, 60% bilo je “za“ a 40% protiv. Svega 18% upisanih gradjana je glasalo za taj Zakon a prakticno je 82% upisanih glasača bilo ili uzdržano ili protiv. Mnogo drugih Zakona je donešeno na ovaj način. Da su išli na Referendum mnogi od tih Zakona nebi prošli.
Zašto Referendumom a ne donošenje Zakona u Skupštini. Pa mnogi Zakoni poput rodne ravnopravnosti nebi bili donešeni na Referendumu ali su u Skupštini prošli, iako kroz lično protivljenje narodnih poslanika, ti narodni poslanici su podigli ruke i tako je taj Zakon prošao iako je verujem 80% naroda protiv tog Zakona. Mnogi narodni poslanici su zbog plate i privilegija koja uz sebe nose zvanjem “Narodni poslanik“ glasali “Za“ iako su lično bili protiv. Ovako donešeni Zakoni su nasilje nad pravom, narodom i državom. Ovde nema demokratije. Zakoni o rodnoj ravnopravnosti nisu srpske vrednosti.
Nijedni naši izbori nisu bili pošteni tako uvek kaže opozicija i uvek su posle bili protesti, žalbe strancima da im daju vlast koju su izgubili na izborima. Pa dokle bre više.
Pritisak izvana je sve veći da: odmah zavedemo sankcije Rusiji i da naše naoružanje predamo Ukrajini a posle će ići i pritisak da i naša vojska ide ruski front protiv Rusije, da priznamo Kosovo, potom da Srbija primi sve Srbe sa Kosova, da se odreknemo Republike Srpske a posle toga i da Srbija primi sve Srbe iz Republike Srpske, da priznamo otcepljenje Vojvodine a otcepljenje neće biti preko Referenduma nego kao i Kosovo biće presedan koji već imamo i da sa Vojvodinom dođemo na krv i nož, a potom će biti da primimo Srbe iz Vojvodine, da se odreknemo i Srba iz Crne Gore i da i njih primimo u Srbiju i na kraju će biti zbog neposlušnosti i protektorat nad Srbijom i tu Šmit ima najveće šanse za novi posao. Dali će prvo ili poslednje pitanje biti da priznamo i da smo genocidan narod je pitanje procene trenutka, po meni bi to moglo biti prvo pitanje jer onda bi posledice išle lakše jer eto Srbi su genocidan narod i treba bežati od njega i to bežanje bi se lakše opravdavalo a na kraju bi bila i tužba međunarodnom sudu protiv tog genocidnog naroda svih naših komšija. I tako bi Srbi nestali kao narod.
Sve vlasti od 1990 godine naovamo su uvek popuštale i uvek je išlo na gore. Autošovinizam se razvijao do neslućenih razmera. Ja danas nemam ništa protiv da nosioci tog autošovinizma izvrše masovno samoubistvo i tako ličnom žrtvom pokažu nama koji nismo ni svesni naše genocidnosti koliko je njima ustvari teško zbog naše genocidnosti da žive među nama. Možda bi ja onda razmislio koliko su oni bili u pravu i možda bi i ja onda rekao da smo mi genocidni. Bez njihove žrtve ja to danas ne mogu da kažem, možda ja ne vidim dobro, za sada mi deluju kao plaćenici ali kada bi izvršili taj samoubilački čin možda bi ja onda promenio mišljenje. Za sve u životu je potrebna žrtva i ja to očekujem od njih.
Sve vlasti od 1990 na to nisu adekvatno reagovale i nanele su svojim neznanjem i ne gledanjem u budućnost ogromnu štetu sopstvenom narodu. Mislili su “eto neka narod vidi ko će da ih vodi pa ćemo tako mi dobijati glasove i izbore”, koji je ovo diletantski stav i mišljenje. Zbog dobijanja glasova su namerno rušili mentalno zdravlje naroda. Da su nevladine organizacije počišćene 1990-1991 godine i da se nije dozvoljavalo nikakvo osnivanje novih NVO Srbija nebi zapala u ovakvu situaciju i ovakvo stanje. Jednom se presek napraviti mora i neće ga niko napraviti sem nas samih.
Taj nevladin sektor je posebno u svojoj destrukciji došao do izražaja posle 2.000 godine naovamo gde su praktično oni pripremali i pisali Zakone i samo ih donosili resornim ministarstvima kao predlagačima. Do tada, loša, korumpirana, nesposobna i nestručna državna administracija je u donošenju Zakona zamenjena nevladinim sektorom koji je još više unazadio stanje jer NVO nisu stručnjaci, to su plaćenici, kojima se samo dostavi tekst koji će oni proslediti dalje. Nikakvo čudo nije što su mnogi Zakoni u suprotnostima jedni sa drugima i sa samom logikom. Potpuno nelogicni, potpuno apsurdni. A to je upravo i bio cilj.
Dovedeni smo danas dotle da ni vremensku prognozu za naredna dva sata niko ne može da Vam kaže i pogodi. Sve je u funkciji sluđivanja počev od vremenske prognoze.
Sve što se radi a nije logično, ima svoju funkciju a to je sluđivanje naroda i dovođenje u zabludu. Kada nepoverenje svugde zavlada to je kraj tog društva.
Zašto Referendum. Referendum je istinska vladavina narodne volje. Referendum je narodni sistem upravljanja svim krupnim odlukama i niko nema pravo da to ospori sem tog naroda. Sve donešeno van Referenduma a suprotno Zakonima donešenim na Referendumima je protivustavno i nevažeće. Kazne za takve radnje moraju da budu rigorozne za one koji pokušaju na bilo kakav način da to promene.
Prvo bi trabalo održati jedan Referendum o obavezi izlaska svakog upisanog birača na svaki budući Referendum ili Izbore. Kada se Referendumom usvoji taj Zakon a usvojiti se može po postojećem Zakonu, moraju se propisati i kazne za neizlazak na Izbore ili Referendum.
Kazna za prvi neizlazak na Referendum ili Izbore mora da bude najmanje 500 evra i oduzimanje ličnih isprava poput lične karte, vozačke dozvole i pasoša na 5 godina.
Kazna za drugi neizlazak na Referendum ili Izbore povlači kaznu od 1.000 evra i dodatno oduzimanje ličnih dokumenata za još 10 godina i to: lične karte, vozačke dozvole i pasoša.
Kazna za treći uzastopni neizlazak na Referendum ili Izbore je 2.000 evra i trajno brisanje iz biračkog spiska, te trajno oduzimanje ličnih dokumenata, zdravstvenog osiguranja, radnog staža i penzije.
Svako ima pravo na glasanje i izbor, država to mora da organizuje, to državu košta mnogo para a onda neko kaže, ja imam pravo ali neću da iziđem na glasanje. To nije u redu i onaj koji neće da izlazi na glasanje to mora i da plati i da snosi posledice jer je to njego pravo koštalo državu mnogo novca. Pored prava svako ima i obaveze.
U tom slučaju niko više nebi mogao da kaže da su izbori pokredeni ili da neko nije pošteno izabran ili da nije lagitiman. Dok postoji Predsednički sistem Predsednik Srbije treba da se glasa u dva kruga ukoliko u prvom krugu neko ne osvoji 50%+1 glas više upisanih birača u drugom krugu pobeđuje onaj koji dobije više glasova jer treba računati i na to da će biti i nevažećih listića pa da nebi ti izbori išli u nedogled i koštalo državu bog sami zna koliko para. Također, danas je potpuno nelogično i neligitimno da direktno izabrano lice na Izborima za Predsednika Srbije ima manje ovlašćenja od lica koje je izabrano u Skupštini za Predsednika Vlade a za koje se nije ni znalo na dan izbora da će biti Predsednik Vlade. Predsednik Vlade može da bude i lice koje nije uopšte ni bilo na izbornoj listi. Ima li to logike. Glavni vladar u Srbiji mora da bude Predsednik Srbije jer je on jedini izabran diretno imenom i prezimenom na Izborima i on mora da ima najveća ovlašćenja.
Donošenje Zakona treba isto tako da bude putem referenduma kao u Švajcarskoj pa se recimo u tri ili 6 meseci organizuje Referendum o Predlozima Zakona. Referendumom se taj Zakon usvoji ili se ne usvoji a Skupština samo konstatuje da je Referendum održan i da su rezultati takvi i takvi. Nema nikakvog glasanja. Skupština nema pravo da neki Zakon proglasi ako nije dobio referendumsku većinu od preko 50%+1 glas ili da ga poništi ukoliko ima 50%+1 glas od upisanog broja birača.
Predlagač Zakona može biti grupa građana, Udruženje građana ili Skupština Srbije. Predlog Zakona koji pokrenu udruženja ili građani za njih je potrebno da imaju makar recimo 500.000 potpisnika peticijom za taj Zakon i taj Zakon po odobrenju Ustavnog suda ide na referendum. Takav Zakon ide u originalnom tekstu udruženja ili gradjana. Cifru od 500.000 sam uzeo proizvoljno. Može da bude i veća a može da bude i manja a tačna cifra može da bude i predmet jednog referenduma.
Ukoliko Vlada nije zadovoljna što Zakon nije prošao Referendum ima pravo da ponovo traži glasanje o tom Zakonu ali posle godinu dana.
Zakon o budžetu za narednu godinu se mora doneti do 30.06. tekuće godine. Ukoliko se ne donese prelazi se na privremeno finansiranje za tekuću godinu. Vlada mora da dobro razmisli o tom Zakonu prilikom donošenja predloga za Referendum. Ukoliko se Referendumom ne usvoji Zakon znači da Vlada i Narodni poslanici nisu radili kako treba i mora se razmišljati o sankcijama lično za njih.
Na jednom Referendumu se može pojaviti recimo maksimum 2-3 ili 5 Zakona, koliko merodavna lica odluče. Ja ovoga momenta o tome ne mogu da dam svoj sud možda nebi bio u pravu.
Svaki Zakon pre izlaska na Referendum mora da dobije odobrenje od Ustavnog Suda da je u skladu sa Ustavom Srbije koji je tog momenta na snazi.
Zakon donešen putem Referenduma ima prednost u odnosu na druge Zakone koji su donešeni u Skupštini ako su u suprotnosti.
Zakoni donešeni putem Referenduma ne može niko da ospori niti u Srbiji niti iz sveta niti može da zahteva izmenu ili doradu tog Zakona kako nekom to iz sveta odgovara kako se to danas radi u Skupštini Srbije. Sve izmene i dopune mogu da se prihvate samo putem referenduma. Ovo bi bila direktna demokratija gde bi se cenio glas naroda.
Pa neko će reći “šta narod zna“ pa ako ne zna narod onda on treba da ga obrazuje da zna.
Ono što sam do sada uočio a to ste i svi Vi videli je sprdanje Narodnih poslanika sa svojom zvanjem. Ne dolaze na sednice, prisutni su samo na glasanju ali su za platu svi redovni. Nemaju baš svaki dan obavezu da budu u Skupštini a i kada imaju nisu tu. Dali je ovo odgovorno ponašanje narodnih poslanika shodno njihovom zvanju. Pa nije.
Skupštinu Srbije treba svesti na 51 člana i svi članovi parlamenta su u obavezi da tri radna dana budu u skupštinskim klupama a dva radna dana na terenu da primaju građane i privrednike koji bi iznosili svoje probleme ili davali određena rešenja za određene probleme. Njihove kancelarije bi bile u opštinama pored Predsednika Opštine imali bi zajedničku sekretaricu koja bi primala pozive i zakazivala sastanke. Radno vreme od 8-16 časova. Da primaju i rešavaju probleme gradjana. Zna se kada je pauza, nema napuštanja radnog mesta, nema ručkova za vreme radnog vremena, nema izlazaka, mora se biti na radnom mestu i rešavati problemi. Ko ne može da izdrži ovaj tempo ne mora ni da bude narodni poslanik. Tri neopravdana izostanka godišnje na sednicama Skupštine povlači automatski kaznu isključenja iz sastava Skupštine Srbije. Nikave beneficije poslanici ne mogu imati posle isteka mandata poput naknadnih plata ili uvećane penzije. Ko to ne može da prihvati ne mora da bude ni narodni poslanik. Svaki poslanik mora da ima svoj sajt i javno objavljen kontakt telefon i E-mail kao i buduću program svog rada u narednih nedelju dana. Danas se Vi ne možete direktno obratiti Narodnom poslaniku. Biti narodni poslanik je pre svega čast a ne kako je sada slast. To je radno mesto kao i svako drugo.
Možda bi trebalo razmisliti i o Senatu. Volio bi da čujem i druga mišljenja.
Današnje plate narodnih poslanika se moraju smanjiti na nivo Republičkog proseka, kome god se to ne sviđa ne mora da bude narodni poslanik. Mora se napraviti jedna zgrada sa 51 stanom gde bi svaki narodni poslanik dobio službeni stan za njega i porodicu i tu je do onog momanta dok je narodni poslanik, sledeći dan mora da se iseli čim ne bude više narodni poslanik. Ti stanovi ne mogu da se otkupljuju oni su trajno vlasništvo Republike Srbije i mogu se koristiti isključivo u te svrhe. Nema dnevnica, nema putnih trokova. Osnovna funkcija narodnih poslanika je priprema Zakona za Referendum i oni o tome raspravljaju ta tri radna dana u Skupštini. Loše pripremljen Zakon na Referendumu ne prolazi i to je onda problem predlagača.
Danas kada je Srbija sa parama ma šta ko govorio ipak siromašna red bi bio da oni koji su bili narodni poslanici a danas su penzioneri da se sami odreknu svoje penzije koje su dobili prinadelžnošću što su bili narodni poslanici i da se tako prikupljene pare daju borcima i porodicama poginulih sa Košara i Paštrika kao i ostalim porodicama poginulih i trajnih ratnih vojnih invalida. Ukoliko se sami ne odreknu onda im treba oduzeti ta uvećanja. Nepravedno je da narodni poslanici primaju uvećane penzije za nedolaske na sednice Skupštine, za sedenje i podizanje ruku a oni koji su za Srbiju ponudili i dali život da budu siromašni posmatrači čerupanja države za čiju zaštitu su oni ponudili svoje glave. Ovo sprdnja se ispraviti mora.
S poštovanjem!
Arnaut Mile
Autor Predloga Ekonomskog Programa
www.ekonomski-program.rs